Duhovi se vraćaju...
Duhovi prošlosti opet dolaze,,, napadju me. Napadaju me jer pišen ono šta osjećan, napadaju me,,,jer sam bija iskren.
Zna sam da neću moč bit miran.
Nešto ovako se moralo desiti,,, kad tad.
Desilo se ovako i na ovi način.
Ponovija san istu grešku,,, virova san istin ljudima,,, a oni su opet previše rekli.
Rekli su i ono šta ja nisan reka.
Zbog tih ljudi duhovi prošlosti se vraćaju i napadaju me, zamjeraju mi to šta pokušavan bit sritan. A niko ne zna, niko ne razumi o čemu pišen, o čemu govorin. Kažu da je smišno to šta pišen o svom anđelu, da in je za povratiti. Ništa šta oni kažu ne može prominit ono šta ja mislin,,, ono šta osjećan. Ako to iko može onda je to ona. Čudno zvuči i meni, ali samo ona može pokvarit sliku . Vrimenon san je toliko zavolija da nema stvari koju joj ne bi moga oprostit...
To me smiruje i tira te grozne misli daleko iz moga uma. Čudno je kako se neko može toliko brzo zavolit, toliko jako i da sve ostalo postaje beznačajno, a sve druge neprimijetne i bezlične. Toliko volit je neobjašnjivo, ali zašto se i trudit da svatin? Zašto pokušavat? Nema smisla trošit energiju! Treba samo volit,,, još jače iz sekunde u sekundu.
