Voljeti nekoga znači biti u stanju pustiti ga da ode. Ne znan za vas, ali ova je misao toliko duboka. Ne samo zaljubljenost, nego bezuvjetna ljubav. Niko nezna koliko vrimena triba proć da se smiri sumnja u takvu vlastitu odluku, u ispravnost i opravdanost takvog postupka. Koliko more pitanja bi tribalo odgovorit samome sebi. Je li moglo bit drugačije? Jesan li moga pokušati zadržat ono šta je…? Jesam li mogao…? Treban li bit ponosan šta san svatija da ne spadan u taj svit, i da moja ljubav sama po sebi ne daje pravo da u tome svitu živin? Oću li iz toga šta naučit? Je li taj ponos i osjećaj plemenitosti dovoljno jak da ubije sumnju u vlastitu glupost, da popuni prazninu koja se pojavila odlaskom nekoga za koga bi da život? Je li puštanje nekoga da ide u miru bez da san mu zagorča život, zapravo davanje života u ime ljubavi? Mogu li to napravit sa smiješkom?
